ВОЈСКА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ 1992.-1996. ГОДИНЕ
Република Српска у Босни и Херцеговини проглашена је 09. јануара 1992. године, под називом Српска Република Босна и Херцеговина (СР БиХ). Према том називу, именована је и Војска новостворене државе. Одлуком
Народне скупштине РС, од 12. маја исте године, приступило се формирању Војске Српске Републике БиХ. Непотпуно (крње) Предсједништво СФРЈ, 08. маја 1992. године, доноси одлуку да се преостали дијелови ЈНА повуку са простора БиХ до 19. маја, иако је раније договорено да остану за наредних пет година - до 1997. године и да једнако штите сва три народа, док се не постигну политичка рјешења. Одлука је извршена до 20. маја, исте године. Незаштићени Срби, морали су организовати своју Војску, јер нису имали другу заштиту. На 19.-ом засједању Народне скупштине РС, 12. августа 1992. године, Српска Република БиХ мијења име у Република Српска, што захтијева и промјену имена Војске, која се од тада, па до њеног укидања (31. децембар 2005. године), зове Војска Републике Српске (ВРС).
На основу већ наведене Одлуке Народне Скупштине од 12. маја, а у духу Устава РС, приступило се формирању ВРС, као седме (последње) оружане силе на просторима претходне СФРЈ. За команданта Главног штаба (ГШ), именован је генерал-потпуковник Ратко Младић, који добија и овлаштења да постави своје помоћнике у ГШ-у, те команданте и начелнике штабова у командама корпуса копнене војске (КоВ) и Ваздухопловства и противваздушне одбране (ВиПВО). Војска РС, формирана је од дијела остатака ЈНА у БиХ, и већ постојећих јединица ТО по општинама и регионима са већинским српским становништвом и од разних страначких паравојних формација, које су се добровољно ставиле под команду деполитизоване ВРС. Паравојне формације које се нису ставиле под команду ВРС, разбијене су, протјеране или похапшене и суђене. Дан уочи доношења одлуке о формирању ВРС, 11. маја, формиран је ужи дио Главног штаба будуће Војске, састава четири генерала, седам пуковника и један капетан - сви професионална војна лица, већ бивше ЈНА. Та група старјешина одредила је принципе (доктрину) на којима ће се заснивати ВРС и то:
(1) искористити све потенцијале у људству и материјално-техничким
средствима, заостале од ЈНА и ТО БиХ на просторима РС и учинити их
окосницом будуће Војске,
(2) све пара војне формације, затечене на територији РС, укључити у
организацијске јединице ВРС, а оне које то одбију разбити и протјерати,
(3) постојеће кризне штабове по општинама и регионима, искључити из
система командовања јединицама ВРС,искључити већ заживјелу
четничку стратегију ратовања, али и тежње појединих официра ка партизанском начину ратовања, односно - ни четници ни партизани,
већ борци за одбрану РС,
(4) не измишљати нову ратну вјештину - тактику, оператику и стратегију,
већ потребама ВРС прилагодити упутства и борбена правила бивше ЈНА,
(5) ратовати, искључиво у духу међународног ратног права и позитивних прописа Уједињених Нација, којим се регулишу поступци зараћених страна,
(6) у ВРС имати строгу војну субординацију, а старјешине на командне и
друге дужности постављати системом „одозго", а не избором „одоздо",
(7) Војска РС мора бити деполитизована као организација, а командни кадар и појединачно - подофицири, официри, генерали и цивилна лица на
служби у ВРС, не могу бити чланови ни једне политичке партије,
(8) морал ВРС градити и развијати на српској прошлости, традицији,
патриотизму, свијести за што се боре, вјери, стручности командног
кадра и бораца и осјећањима праведности и хуманости у односу према
рањеним, погинулим и заробљеним борцима и члановима њихових
породица,
(9) снабдијевање ВРС вршити преко Владе РС, ослонцем на регионе,општине, радне организације и донаторе, а основа у снабдијевању оружјем, борбеном техником и муницијом је активирање затечених капацитета војне индустрије.
Организацијско-формацијска структура ВРС одговарала је савременој војној организацији у свијету, прилагођена материјалним могућностима РС, понашању непријатеља (узвраћати на изазове) и захтијевима територије. Замишљена је и била је чисто одбрамбена војска, намијењена за одбрану већ заокружених српских територија. Треба знати да су, прије рата, 32% Срба у БиХ, били катастарски власници 66% територије БиХ, јер су претежно живјели по руралним, а муслимани и Хрвати у урбаним срединама. У току рата, ВРС је неправедно „оптуживана" како контролише 72% територије БиХ. Тај податак су користили српски политичари ради хвалисања, а непријатељи и њихови савезници да би нас могли приказати агресорима. Никада ВРС није контролисала више од 66% територије, управо онолико колико Србе припада по Катастру. Војска Републике српске, као и Армија Македоније, је оружана сила створена не да осваја политичку власт као што је то случај са армијама Словеније, Хрватске и муслиманско-хрватске коалиције у БиХ, већ да одбрани оно што су народ и политичко руководство већ створили. У томе је битна разлика између ВРС и тзв. А РБиХ и ХВО у БиХ. Док ВРС брани српски народ и српске територије, оружане снаге тзв. А РБиХ се боре за освајање јединствене политичке власти на цијелој територији бивше БиХ (унитарна БиХ), где ће по принципу - један човјек један глас, доминирати муслимани као најбројнији народ. У почетку, тијесно им садејствује ХВО са циљем да заједнички униште Србе, протјеривањем, заробљавањем и убијањем. Дакле, раде по шеми Павелићеве НДХ-а из времена Другог свјетског рата, стим што изостаје покрштавање, односно исламизација Срба. Међутим, Хрвати раде паралелно на два колосијека. Заједно са муслиманима раде на елиминисању Срба из политичког живота БиХ, али упоредо са тим раде и на стварању сопствене државне творевине „Херцег Босне". Намјеравали су да се, по елеминисању Срба, одвоје од својих савезника муслимана и да „Херцег Босну" прикључе матици - држави Хрватској. Ако им свијет не дозволи стварање „Велике Хрватске", онда ће основати сопствену државу на територији БиХ, гдје би са муслиманима ушли у некакву конфедерацију или неки други облик сложене државе. Пошто, послије једногодишњег ратовања, увиђају да не могу елиминисати Србе из БиХ, а Запад не дозвољава било какву самосталну државну творевину муслимана било гдје на тлу Европе, ХВО предузима очајнички подухват. Уз помоћ и ангажовање оружаних снага државе Хрватске, ХВО почиње рат против својих савезника - Муслимана у БиХ. Помаже им чак и ВРС, предузимајући хуманитарне акције у спасавању, евакуацуји и збрињавању хрватског цивилног становништва, па и војних јединица у централној Босни и западној Херцеговини. Тачно годину дана касније 01. марта 1994. године, Америка и западна Европа, у Вашингтону, силом прекидају рат између њих и стварају неприродну државну творевину - Муслиманско-хрватску федерацију (МХФ), коју ће Дејтонски мировни споразум преименовати у Федерацију БиХ (Ф БиХ), само да исламисти не би имали било какву самосталну државну организацију на територији БиХ. За разлику од муслимана и Хрвата, Срби остају дослиједни својим почетним циљевима. Пошто нису могли ући у састав Треће Југославије - СРЈ, настављају да се боре за своју равноправност у БиХ, успјешно бранећи своје територије, уоквирене у виду уставне државе Републике Српске, проглашене 09. јануара 1992. године. Наравно, главни терет те одбране носи Војска Републике Српске, уз помоћ српског народа и Полиције РС.
Организација ВРС успостављена је након одлуке Народне скупштине о формирању исте. Војска РС, била је организована слично организацији бивше ЈНА, уз уважавање посебности условљених демографским, просторним и материјално-техничким факторима и потребама и могућностима РС. У односу на ЈНА, јединице ВРС су биле мањег бројног стања, са релативно малим бројем професионалних војника, слабије материјално-техничке опремљености и везане за територију (региони и општине) на којој су формиране, јер је снабдевање јединица везано за матичну територију.
Све ово је изазвало слабију покретљивост јединица са једног на други простор ратишта, што је приморало Главни штаб и команде корпуса да формирају јаке приштапске јединице, а корпуси чак и оспособљавају поједине бригаде из свог састава за маневар на другим просторима, чиме се колико-толико побољшавала маневарска способност ВРС као цјелине. Развученост територије РС и велика дужина фронта од преко 2.500 километара, често двосмијерног, који се на многим мјестима прострељује и малим калибрима артиљерије, као и одређена политичка (не)схватања, утицали су да је организовање јединица тактичког нивоа извршено на територијалном принципу, што се одразило на њихову слабију и неуједначену опремљеност и борбену способност, зависност од матичне територије и, већ поменуту смањену маневарску способност. Према економском стању општине, мјерила се и борбена способност „њене" бригаде. Због немогућности уредног интендантског обезбјеђења - купања, пресвлачења, обезбјеђења одјеће и обуће, редовне исхране и одмарања, сви припадници ВРС су добијали, до седам дана одсуства у мјесецу, за обилазак породице, ради задовољавања наведених личних потреба, које им командовање није могло обезбиједити. Произилази да је свакодневно, у току читавог рата, са фронта одсутно по 25% бораца, док их је 75% у зони борбених дејстава. Првих дана, па и мјесеци, по свом настанку, Република Српска није имала представу, прво, да ли ће уопште ратовати, па самим тим ни како ће водити рат.
Прије формирања ВРС, одговарало се на изазове непријатеља расположивим општинским јединицама ТО и постојећим полицијским снагама рубних општина. Ни формирањем ВРС није учињен видан напредак у планирању рата, него је и Војска наставила одговарати на изазове, што је трајало читав рат. Добро у томе је што ниједна јединица ВРС, од оделења до корпуса и ВРС као цјелине, није прва почела борбено дејство, а да претходно није изазвана од стране непријатеља.
Све војне акције ВРС имају своје покриће, изазвано од стране непријатељских војски. Повод за операцију пробијања „Коридора живота" и спајања бањалучке регије са Семберијом и Србијом је смрт 12 бањалучких беба, јер им се није могао дотурити кисеоник из Београда.
Операција „Подриње-93", изведена је ради заштите српског становништва у источној Босни, јер су муслиманске хорде Насера Орића, само у Подрињу, побиле више од 3.200 српских цивила, свих узраста и полова у другој половини 1992. и почетком 1993. године.
Ослобађање Трнова и комуникације Сарајево - Калиновик у операцији „Лукавац-93", у јулу и августу 1993. године, изведено је због претходне бруталне муслиманске окупације тог градиђа и прекида копнене везе српског дијела Херцеговине са осталим дијеловима РС.
Противудар ка Бихађу, крајем 1994. године, изведен је као ослобађајућа операција, пошто је 5. муслимански корпус из „безбједносне" зоне Бихађа за десетак дана окупирао око 250 квадратних километара подгрмечких и грмечких српских села, разорио, спалио и на друге начине уништио сву инфраструктуру, а све живо на што је наишао - људство и стоку, побио и опљачкао.
И тако редом, свако „зашто", имало је своје „зато". Нажалост, до краја рата ВРС није имала јасан територијални циљ, јер никада политика није одредила линије разграничења са друга два народа унутар БиХ, па се није знало докле треба стићи, а шта препустити непријатељу.
Границе су утврђене тек Дејтонским мировним споразумом, када је међународно призната и РС као ентитет и ВРС као легална Војска.
На основу свих наведених услова, докумената, борбених правила, упутстава и општег циља рата - одбранити српски народ од уништења, урађена је формација ВРС, која је дефинисана по централистичком принципу уређења, са субординацијом одозго на доље и једностарјешинством - претпостављени и потчињени, старији и млађи.
Предсједник Републике, као Врховни командант Оружаних снага, био је надлежан за утврђивање организације и формације ВРС, што је и учињено Организацијским наређењем о формирању ВРС од 21. маја 1992. године.
Тог дана је издат и проглас за општу мобилизацију борбено способног становништва и материјалних добара РС.
Пошто је завршена општа мобилизација у року од мјесец дана, сматра се да је ВРС у потпуности формирана 23. јуна 1992. године.
Формирање ВРС, крунисаноје побједом стратегијског значаја - пробијањем „Коридора живота" од стране јединица 1. крајишког и Источно-босанског корпуса, дана 26. јуна 1992. године.
Завршетак ове операције окарактерисан је као видовдански поклон ВРС својој отаџбини - Републици Српској.
Војска РС била је организована у четири нивоа командовања и то:
(1) Стратегијски ниво - Врховна команда и Главни штаб ВРС,
(2) оперативни ниво - шест корпуса копнене војске (КоВ) и корпус
ваздухопловства и противваздушне одбране (ВиПВО),
(3) оперативно-тактички ниво - оперативна група „Добој" и 30. лака
пјешадијска дивизија у саставу 1. крајишког корпуса, Центар војних
школа (ЦВШ) у Бања Луци и привремени састави, као што су тактичке и оперативне групе, формиране и расформиране по потреби за извршење
временски ограничених задатака у саставу сваког корпуса,
(4) тактички ниво - бригаде, пукови и самостални батаљони, који су у
саставу сваког корпуса и ВиПВО.
Четири Позадинске базе (ПоБ) и приштапске јединице ГШ-а, директно су везане за ГШ ВРС. Све јединице и команде имале су одобрену организацију и формацију и правилима утврђену намјену, а команде и утврђене надлежности. Зависно од нивоа организовања и врсте јединица, њихове команде су имале одговарајуђе оперативно-штабне органе, органе родова, обавјештајне и органе безбједности, позадине, за морал, вјерске и правне послове, те персоналне и финансијске органе. На челу јединице и њене команде налазио се командант, коме су били потчињени и одговарали за свој рад сви органи команде и нижи команданти (командири), а на челу штабова и појединих органа у командама, налазили су се начелници. Основне одлике организовања ВРС у најопштијем смислу су: командни однос, једностарјешинство и формалне везе. Командни однос као основни друштвени однос у ВРС, којим се изражава суштина односа на релацији претпостављени - потчињени у систему руковођења и командовања. Заснован је на принципима јединства, једностарјешинства и субординације, а утврђен је на релацијама претпостављени и потчињени, старији и млађи. Носиоци командовања су команданти и командири. Једностарјешинство представља основно начело руковођења и командовања ВРС у систему командовања јединицама, које се заснива на недјељивом праву и одговорности, искључиво у надлежности команданата (командира) јединица који, по начелима јединства, има искључиво право командовања свим формацијским и придатим јединицама и одговоран је за њихово стање, борбену готовост и употребу, као и за правилно, тачно и благовремено извршавање добијених задатака, одлука и наређења претпостављених у рату и миру.
Војска РС, поред полиције и цивилне заштите, чинила је Оружане снаге РС и њима је, као Врховни командант, командовао председник РС, доктор Радован Караџић.
Командант ГШ-а ВРС био је генерал-пуковник Ратко Младић, а начелник Штаба и замјеник команданта, генерал-потпуковник Манојло Миловановић. На челу сектора за морал, вјерске и правне послове је генерал-потпуковник Милан Гверо.
Сектором за организацијско-формацијске, мобилизацијске и персоналне послове руководио је начелник сектора, генерал-мајор Мићо Грубор до августа 1994. године, када је пензионисан, а замијенио га је генерал-мајор Петар Шкрбић.
Начелник сектора позадине је генерал-потпуковник Ђорђе Ђукић, а начелник сектора за обавјештајно-безбједносне послове је генерал-мајор Здравко Толимир.
Директно за команданта ГШ-а ВРС, везана је Управа за ВиПВО, на челу са генерал-мајором Јовом Марићем, погинуо фебруара 1996. године, а замијенио га је пуковник Радослав Панџић и Управа за финансије ВРС, на чијем челу је генерал-мајор Стеван Томић.
Сви наведени начелници, аутоматски су били и помоћници команданта ГШ-а, сваки за свој ресор.
Комплетна, наведена постава Главног штаба ВРС, смијењена је Указом вршиоца дужности предсједника РС, госпође Биљане Плавшић, дана 07. новембра 1996. године, послије 1.687 дана постојања.
Дио виших официра је прераспоређен на друге дужности, дио је пензионисан, а неколико генерала је стављено на располагање ВРС или Војсци СРЈ.
Главни штаб ВРС, као институција, преименован је у Ђенералштаб, на челу са пензионисаним пуковником Пером Чолићем, официром по уговору, који је унапријеђен у чин генерал-мајора.
Формалне везе у ВРС, заснивале су се на организованој структури односа, а персоналне на личном контакту и међусобној солидарности старјешина, војника и цивилних лица на служби у ВРС. Формалне везе су испред персоналних, јер су регулисане Правилом службе у ВРС, као подзаконским актом.
Од нивоа команде бригаде па ниже, доминирале су персоналне (личне) везе над формалним, јер су ти дијелови ВРС били формирани, углавном, од мјесног становништва.
У структури ВРС, постојала су два вида војске - копнена војска (КоВ) и ВиПВО.
Сваки вид ВРС се састојао од родова и служби, а у њима су одговарајуће специјалности.
Родови су: пјешадија, артиљерија, оклопно-механизоване јединице, инжињерија, веза, атомско-биолошко-хемијска одбрана (АБХО) и авијација, а службе: техничка, ваздухопловно-техничка, интендантска, санитетска, ветеринарска, саобраћајна, грађевинска, правна, геодетска, финансијска и музичка.
Састави ВРС су:Главни штаб ВРС, са приштапским јединицама, читав рат лоциран у Црној Ријеци, девет километара сјевероисточно од Хан Пијеска, Први крајишки корпус (1. КК), чија команда је лоцирана у Бања Луци, а имали су истурено командно мјесто (ИКМ), прво у Старој Градишци, а затим у Прњавору, Други крајишки корпус (2. КК), са командним мјестом, прво у Крњеуши, затим у Дрвару, а по губитку истог у Санском мосту, чијим падом се корпус расформира и састави 2. КК ВРС прелазе у јединице 1. КК ВРС, Источно-босански корпус (ИБК), у почетку са командом у Угљевику, а затим у Бијељини, Сарајевско-романијски корпус (СРК), са командом у Лукавици - Сарајево, Херцеговачки корпус (ХК), са командом у Билећи, а ИКМ у Ластви, накнадно формирани Дрински корпус (ДК) са командом у Власеници и Ваздухопловство и противваздушна одбрана са командом у Бања Луци, а аеродромима у Маховљанима, Залужанима, Братунцу и Гламочком Пољу.
Дрински корпус је формиран накнадно, јер се указала потреба за посебним оперативним саставом у Подрињу од Зворника до Рудог и Чајнича, на истоку и према Кладњу и Олову, на западу. Заживио је 01. новембра 1992. године. Идеја о формирању овог корпуса зачела се у Главном штабу ВРС још крајем јула 1992. године.
До тада, доње и средње Подриње од ријеке Саве, па до планине Сушица, између Сребренице и Жепе, браниле су снаге Зворничке и Бирчанске бригаде из ИБК-а.
Простор од Сушице, са праваца Жепе, Горажда и Олова, бранила је 2. романијска бригада из СРК-а, док су горње Подриње од Вишеграда до Чајнича браниле самосталне Вишеградска, Рогатичка, Руђанска, Чајничка и 1. и 2. Фочанска бригада, организоване у привремени оперативни састав, као Оперативна група „Дрина".
У центру Подриња, смјештен је Главни штаб ВРС, па хтио или не, мора се ангажовати у командовању јединицама, колико због одбране цјелокупног Подриња, толико и због сопствене одбране.
Да би се Главни штаб растеретио оперативнг командовања на одређеном простору и могао адекватно вршити стратегијско руковођење оружаном борбом на цијелом ратишту РС, одлучено је да се формира Дрински корпус.
У састав корпуса улазе све набројане бригаде, изузев фочанских, које се враћају у састав ХК-а. Накнадно се формирају Братуначка, Милићка и Власеничка бригада и Скелански самостални батаљон.
Поред 65. заштитног моторизованог пука (змтп), 67. пука везе и 89. ракетне бригаде (Бања Лука), као нова приштапска јединица ГШ-а, априла 1993. године, формирана је 1. гардијска моторизована бригада (гмтбр) а лоцирана је у Калиновику и Хан Пијеску.
Центар војних школа, формиран је августа 1993. године у Бања Луци, због указане потребе за школовањем и попуном нижим старјешинским кадром. Наиме, од укупних губитака ВРС у борбама, 38% су губици у старјешинском кадру, а познато је да искуствена свјетска норма, у минулим ратовима, износи око 8%.
Центар је директно везан за Главни штаб и, поред обуке питомаца, служи и као борбена оперативна резерва ВРС.
За Главни Штаб директно су везане и двије Управе - за ВиПВО и финансије, као и четири Позадинске Базе и то: 14. ПоБ у Бања Луци, 27. ПоБ у Хан Дервенти код Пала, 30. ПоБ у Билећи и 35. ПоБ у Бијељини
Република Српска у Босни и Херцеговини проглашена је 09. јануара 1992. године, под називом Српска Република Босна и Херцеговина (СР БиХ). Према том називу, именована је и Војска новостворене државе. Одлуком
Народне скупштине РС, од 12. маја исте године, приступило се формирању Војске Српске Републике БиХ. Непотпуно (крње) Предсједништво СФРЈ, 08. маја 1992. године, доноси одлуку да се преостали дијелови ЈНА повуку са простора БиХ до 19. маја, иако је раније договорено да остану за наредних пет година - до 1997. године и да једнако штите сва три народа, док се не постигну политичка рјешења. Одлука је извршена до 20. маја, исте године. Незаштићени Срби, морали су организовати своју Војску, јер нису имали другу заштиту. На 19.-ом засједању Народне скупштине РС, 12. августа 1992. године, Српска Република БиХ мијења име у Република Српска, што захтијева и промјену имена Војске, која се од тада, па до њеног укидања (31. децембар 2005. године), зове Војска Републике Српске (ВРС).
ФОРМИРАЊЕ ВРС
На основу већ наведене Одлуке Народне Скупштине од 12. маја, а у духу Устава РС, приступило се формирању ВРС, као седме (последње) оружане силе на просторима претходне СФРЈ. За команданта Главног штаба (ГШ), именован је генерал-потпуковник Ратко Младић, који добија и овлаштења да постави своје помоћнике у ГШ-у, те команданте и начелнике штабова у командама корпуса копнене војске (КоВ) и Ваздухопловства и противваздушне одбране (ВиПВО). Војска РС, формирана је од дијела остатака ЈНА у БиХ, и већ постојећих јединица ТО по општинама и регионима са већинским српским становништвом и од разних страначких паравојних формација, које су се добровољно ставиле под команду деполитизоване ВРС. Паравојне формације које се нису ставиле под команду ВРС, разбијене су, протјеране или похапшене и суђене. Дан уочи доношења одлуке о формирању ВРС, 11. маја, формиран је ужи дио Главног штаба будуће Војске, састава четири генерала, седам пуковника и један капетан - сви професионална војна лица, већ бивше ЈНА. Та група старјешина одредила је принципе (доктрину) на којима ће се заснивати ВРС и то:
(1) искористити све потенцијале у људству и материјално-техничким
средствима, заостале од ЈНА и ТО БиХ на просторима РС и учинити их
окосницом будуће Војске,
(2) све пара војне формације, затечене на територији РС, укључити у
организацијске јединице ВРС, а оне које то одбију разбити и протјерати,
(3) постојеће кризне штабове по општинама и регионима, искључити из
система командовања јединицама ВРС,искључити већ заживјелу
четничку стратегију ратовања, али и тежње појединих официра ка партизанском начину ратовања, односно - ни четници ни партизани,
већ борци за одбрану РС,
(4) не измишљати нову ратну вјештину - тактику, оператику и стратегију,
већ потребама ВРС прилагодити упутства и борбена правила бивше ЈНА,
(5) ратовати, искључиво у духу међународног ратног права и позитивних прописа Уједињених Нација, којим се регулишу поступци зараћених страна,
(6) у ВРС имати строгу војну субординацију, а старјешине на командне и
друге дужности постављати системом „одозго", а не избором „одоздо",
(7) Војска РС мора бити деполитизована као организација, а командни кадар и појединачно - подофицири, официри, генерали и цивилна лица на
служби у ВРС, не могу бити чланови ни једне политичке партије,
(8) морал ВРС градити и развијати на српској прошлости, традицији,
патриотизму, свијести за што се боре, вјери, стручности командног
кадра и бораца и осјећањима праведности и хуманости у односу према
рањеним, погинулим и заробљеним борцима и члановима њихових
породица,
(9) снабдијевање ВРС вршити преко Владе РС, ослонцем на регионе,општине, радне организације и донаторе, а основа у снабдијевању оружјем, борбеном техником и муницијом је активирање затечених капацитета војне индустрије.
Организацијско-формацијска структура ВРС одговарала је савременој војној организацији у свијету, прилагођена материјалним могућностима РС, понашању непријатеља (узвраћати на изазове) и захтијевима територије. Замишљена је и била је чисто одбрамбена војска, намијењена за одбрану већ заокружених српских територија. Треба знати да су, прије рата, 32% Срба у БиХ, били катастарски власници 66% територије БиХ, јер су претежно живјели по руралним, а муслимани и Хрвати у урбаним срединама. У току рата, ВРС је неправедно „оптуживана" како контролише 72% територије БиХ. Тај податак су користили српски политичари ради хвалисања, а непријатељи и њихови савезници да би нас могли приказати агресорима. Никада ВРС није контролисала више од 66% територије, управо онолико колико Србе припада по Катастру. Војска Републике српске, као и Армија Македоније, је оружана сила створена не да осваја политичку власт као што је то случај са армијама Словеније, Хрватске и муслиманско-хрватске коалиције у БиХ, већ да одбрани оно што су народ и политичко руководство већ створили. У томе је битна разлика између ВРС и тзв. А РБиХ и ХВО у БиХ. Док ВРС брани српски народ и српске територије, оружане снаге тзв. А РБиХ се боре за освајање јединствене политичке власти на цијелој територији бивше БиХ (унитарна БиХ), где ће по принципу - један човјек један глас, доминирати муслимани као најбројнији народ. У почетку, тијесно им садејствује ХВО са циљем да заједнички униште Србе, протјеривањем, заробљавањем и убијањем. Дакле, раде по шеми Павелићеве НДХ-а из времена Другог свјетског рата, стим што изостаје покрштавање, односно исламизација Срба. Међутим, Хрвати раде паралелно на два колосијека. Заједно са муслиманима раде на елиминисању Срба из политичког живота БиХ, али упоредо са тим раде и на стварању сопствене државне творевине „Херцег Босне". Намјеравали су да се, по елеминисању Срба, одвоје од својих савезника муслимана и да „Херцег Босну" прикључе матици - држави Хрватској. Ако им свијет не дозволи стварање „Велике Хрватске", онда ће основати сопствену државу на територији БиХ, гдје би са муслиманима ушли у некакву конфедерацију или неки други облик сложене државе. Пошто, послије једногодишњег ратовања, увиђају да не могу елиминисати Србе из БиХ, а Запад не дозвољава било какву самосталну државну творевину муслимана било гдје на тлу Европе, ХВО предузима очајнички подухват. Уз помоћ и ангажовање оружаних снага државе Хрватске, ХВО почиње рат против својих савезника - Муслимана у БиХ. Помаже им чак и ВРС, предузимајући хуманитарне акције у спасавању, евакуацуји и збрињавању хрватског цивилног становништва, па и војних јединица у централној Босни и западној Херцеговини. Тачно годину дана касније 01. марта 1994. године, Америка и западна Европа, у Вашингтону, силом прекидају рат између њих и стварају неприродну државну творевину - Муслиманско-хрватску федерацију (МХФ), коју ће Дејтонски мировни споразум преименовати у Федерацију БиХ (Ф БиХ), само да исламисти не би имали било какву самосталну државну организацију на територији БиХ. За разлику од муслимана и Хрвата, Срби остају дослиједни својим почетним циљевима. Пошто нису могли ући у састав Треће Југославије - СРЈ, настављају да се боре за своју равноправност у БиХ, успјешно бранећи своје територије, уоквирене у виду уставне државе Републике Српске, проглашене 09. јануара 1992. године. Наравно, главни терет те одбране носи Војска Републике Српске, уз помоћ српског народа и Полиције РС.
ОРГАНИЗАЦИЈА ВРС
Организација ВРС успостављена је након одлуке Народне скупштине о формирању исте. Војска РС, била је организована слично организацији бивше ЈНА, уз уважавање посебности условљених демографским, просторним и материјално-техничким факторима и потребама и могућностима РС. У односу на ЈНА, јединице ВРС су биле мањег бројног стања, са релативно малим бројем професионалних војника, слабије материјално-техничке опремљености и везане за територију (региони и општине) на којој су формиране, јер је снабдевање јединица везано за матичну територију.
Све ово је изазвало слабију покретљивост јединица са једног на други простор ратишта, што је приморало Главни штаб и команде корпуса да формирају јаке приштапске јединице, а корпуси чак и оспособљавају поједине бригаде из свог састава за маневар на другим просторима, чиме се колико-толико побољшавала маневарска способност ВРС као цјелине. Развученост територије РС и велика дужина фронта од преко 2.500 километара, често двосмијерног, који се на многим мјестима прострељује и малим калибрима артиљерије, као и одређена политичка (не)схватања, утицали су да је организовање јединица тактичког нивоа извршено на територијалном принципу, што се одразило на њихову слабију и неуједначену опремљеност и борбену способност, зависност од матичне територије и, већ поменуту смањену маневарску способност. Према економском стању општине, мјерила се и борбена способност „њене" бригаде. Због немогућности уредног интендантског обезбјеђења - купања, пресвлачења, обезбјеђења одјеће и обуће, редовне исхране и одмарања, сви припадници ВРС су добијали, до седам дана одсуства у мјесецу, за обилазак породице, ради задовољавања наведених личних потреба, које им командовање није могло обезбиједити. Произилази да је свакодневно, у току читавог рата, са фронта одсутно по 25% бораца, док их је 75% у зони борбених дејстава. Првих дана, па и мјесеци, по свом настанку, Република Српска није имала представу, прво, да ли ће уопште ратовати, па самим тим ни како ће водити рат.
Прије формирања ВРС, одговарало се на изазове непријатеља расположивим општинским јединицама ТО и постојећим полицијским снагама рубних општина. Ни формирањем ВРС није учињен видан напредак у планирању рата, него је и Војска наставила одговарати на изазове, што је трајало читав рат. Добро у томе је што ниједна јединица ВРС, од оделења до корпуса и ВРС као цјелине, није прва почела борбено дејство, а да претходно није изазвана од стране непријатеља.
Све војне акције ВРС имају своје покриће, изазвано од стране непријатељских војски. Повод за операцију пробијања „Коридора живота" и спајања бањалучке регије са Семберијом и Србијом је смрт 12 бањалучких беба, јер им се није могао дотурити кисеоник из Београда.
Операција „Подриње-93", изведена је ради заштите српског становништва у источној Босни, јер су муслиманске хорде Насера Орића, само у Подрињу, побиле више од 3.200 српских цивила, свих узраста и полова у другој половини 1992. и почетком 1993. године.
Ослобађање Трнова и комуникације Сарајево - Калиновик у операцији „Лукавац-93", у јулу и августу 1993. године, изведено је због претходне бруталне муслиманске окупације тог градиђа и прекида копнене везе српског дијела Херцеговине са осталим дијеловима РС.
Противудар ка Бихађу, крајем 1994. године, изведен је као ослобађајућа операција, пошто је 5. муслимански корпус из „безбједносне" зоне Бихађа за десетак дана окупирао око 250 квадратних километара подгрмечких и грмечких српских села, разорио, спалио и на друге начине уништио сву инфраструктуру, а све живо на што је наишао - људство и стоку, побио и опљачкао.
И тако редом, свако „зашто", имало је своје „зато". Нажалост, до краја рата ВРС није имала јасан територијални циљ, јер никада политика није одредила линије разграничења са друга два народа унутар БиХ, па се није знало докле треба стићи, а шта препустити непријатељу.
Границе су утврђене тек Дејтонским мировним споразумом, када је међународно призната и РС као ентитет и ВРС као легална Војска.
На основу свих наведених услова, докумената, борбених правила, упутстава и општег циља рата - одбранити српски народ од уништења, урађена је формација ВРС, која је дефинисана по централистичком принципу уређења, са субординацијом одозго на доље и једностарјешинством - претпостављени и потчињени, старији и млађи.
Предсједник Републике, као Врховни командант Оружаних снага, био је надлежан за утврђивање организације и формације ВРС, што је и учињено Организацијским наређењем о формирању ВРС од 21. маја 1992. године.
Тог дана је издат и проглас за општу мобилизацију борбено способног становништва и материјалних добара РС.
Пошто је завршена општа мобилизација у року од мјесец дана, сматра се да је ВРС у потпуности формирана 23. јуна 1992. године.
Формирање ВРС, крунисаноје побједом стратегијског значаја - пробијањем „Коридора живота" од стране јединица 1. крајишког и Источно-босанског корпуса, дана 26. јуна 1992. године.
Завршетак ове операције окарактерисан је као видовдански поклон ВРС својој отаџбини - Републици Српској.
Војска РС била је организована у четири нивоа командовања и то:
(1) Стратегијски ниво - Врховна команда и Главни штаб ВРС,
(2) оперативни ниво - шест корпуса копнене војске (КоВ) и корпус
ваздухопловства и противваздушне одбране (ВиПВО),
(3) оперативно-тактички ниво - оперативна група „Добој" и 30. лака
пјешадијска дивизија у саставу 1. крајишког корпуса, Центар војних
школа (ЦВШ) у Бања Луци и привремени састави, као што су тактичке и оперативне групе, формиране и расформиране по потреби за извршење
временски ограничених задатака у саставу сваког корпуса,
(4) тактички ниво - бригаде, пукови и самостални батаљони, који су у
саставу сваког корпуса и ВиПВО.
Четири Позадинске базе (ПоБ) и приштапске јединице ГШ-а, директно су везане за ГШ ВРС. Све јединице и команде имале су одобрену организацију и формацију и правилима утврђену намјену, а команде и утврђене надлежности. Зависно од нивоа организовања и врсте јединица, њихове команде су имале одговарајуђе оперативно-штабне органе, органе родова, обавјештајне и органе безбједности, позадине, за морал, вјерске и правне послове, те персоналне и финансијске органе. На челу јединице и њене команде налазио се командант, коме су били потчињени и одговарали за свој рад сви органи команде и нижи команданти (командири), а на челу штабова и појединих органа у командама, налазили су се начелници. Основне одлике организовања ВРС у најопштијем смислу су: командни однос, једностарјешинство и формалне везе. Командни однос као основни друштвени однос у ВРС, којим се изражава суштина односа на релацији претпостављени - потчињени у систему руковођења и командовања. Заснован је на принципима јединства, једностарјешинства и субординације, а утврђен је на релацијама претпостављени и потчињени, старији и млађи. Носиоци командовања су команданти и командири. Једностарјешинство представља основно начело руковођења и командовања ВРС у систему командовања јединицама, које се заснива на недјељивом праву и одговорности, искључиво у надлежности команданата (командира) јединица који, по начелима јединства, има искључиво право командовања свим формацијским и придатим јединицама и одговоран је за њихово стање, борбену готовост и употребу, као и за правилно, тачно и благовремено извршавање добијених задатака, одлука и наређења претпостављених у рату и миру.
Војска РС, поред полиције и цивилне заштите, чинила је Оружане снаге РС и њима је, као Врховни командант, командовао председник РС, доктор Радован Караџић.
Командант ГШ-а ВРС био је генерал-пуковник Ратко Младић, а начелник Штаба и замјеник команданта, генерал-потпуковник Манојло Миловановић. На челу сектора за морал, вјерске и правне послове је генерал-потпуковник Милан Гверо.
Сектором за организацијско-формацијске, мобилизацијске и персоналне послове руководио је начелник сектора, генерал-мајор Мићо Грубор до августа 1994. године, када је пензионисан, а замијенио га је генерал-мајор Петар Шкрбић.
Начелник сектора позадине је генерал-потпуковник Ђорђе Ђукић, а начелник сектора за обавјештајно-безбједносне послове је генерал-мајор Здравко Толимир.
Директно за команданта ГШ-а ВРС, везана је Управа за ВиПВО, на челу са генерал-мајором Јовом Марићем, погинуо фебруара 1996. године, а замијенио га је пуковник Радослав Панџић и Управа за финансије ВРС, на чијем челу је генерал-мајор Стеван Томић.
Сви наведени начелници, аутоматски су били и помоћници команданта ГШ-а, сваки за свој ресор.
Комплетна, наведена постава Главног штаба ВРС, смијењена је Указом вршиоца дужности предсједника РС, госпође Биљане Плавшић, дана 07. новембра 1996. године, послије 1.687 дана постојања.
Дио виших официра је прераспоређен на друге дужности, дио је пензионисан, а неколико генерала је стављено на располагање ВРС или Војсци СРЈ.
Главни штаб ВРС, као институција, преименован је у Ђенералштаб, на челу са пензионисаним пуковником Пером Чолићем, официром по уговору, који је унапријеђен у чин генерал-мајора.
Формалне везе у ВРС, заснивале су се на организованој структури односа, а персоналне на личном контакту и међусобној солидарности старјешина, војника и цивилних лица на служби у ВРС. Формалне везе су испред персоналних, јер су регулисане Правилом службе у ВРС, као подзаконским актом.
Од нивоа команде бригаде па ниже, доминирале су персоналне (личне) везе над формалним, јер су ти дијелови ВРС били формирани, углавном, од мјесног становништва.
У структури ВРС, постојала су два вида војске - копнена војска (КоВ) и ВиПВО.
Сваки вид ВРС се састојао од родова и служби, а у њима су одговарајуће специјалности.
Родови су: пјешадија, артиљерија, оклопно-механизоване јединице, инжињерија, веза, атомско-биолошко-хемијска одбрана (АБХО) и авијација, а службе: техничка, ваздухопловно-техничка, интендантска, санитетска, ветеринарска, саобраћајна, грађевинска, правна, геодетска, финансијска и музичка.
Састави ВРС су:Главни штаб ВРС, са приштапским јединицама, читав рат лоциран у Црној Ријеци, девет километара сјевероисточно од Хан Пијеска, Први крајишки корпус (1. КК), чија команда је лоцирана у Бања Луци, а имали су истурено командно мјесто (ИКМ), прво у Старој Градишци, а затим у Прњавору, Други крајишки корпус (2. КК), са командним мјестом, прво у Крњеуши, затим у Дрвару, а по губитку истог у Санском мосту, чијим падом се корпус расформира и састави 2. КК ВРС прелазе у јединице 1. КК ВРС, Источно-босански корпус (ИБК), у почетку са командом у Угљевику, а затим у Бијељини, Сарајевско-романијски корпус (СРК), са командом у Лукавици - Сарајево, Херцеговачки корпус (ХК), са командом у Билећи, а ИКМ у Ластви, накнадно формирани Дрински корпус (ДК) са командом у Власеници и Ваздухопловство и противваздушна одбрана са командом у Бања Луци, а аеродромима у Маховљанима, Залужанима, Братунцу и Гламочком Пољу.
Дрински корпус је формиран накнадно, јер се указала потреба за посебним оперативним саставом у Подрињу од Зворника до Рудог и Чајнича, на истоку и према Кладњу и Олову, на западу. Заживио је 01. новембра 1992. године. Идеја о формирању овог корпуса зачела се у Главном штабу ВРС још крајем јула 1992. године.
До тада, доње и средње Подриње од ријеке Саве, па до планине Сушица, између Сребренице и Жепе, браниле су снаге Зворничке и Бирчанске бригаде из ИБК-а.
Простор од Сушице, са праваца Жепе, Горажда и Олова, бранила је 2. романијска бригада из СРК-а, док су горње Подриње од Вишеграда до Чајнича браниле самосталне Вишеградска, Рогатичка, Руђанска, Чајничка и 1. и 2. Фочанска бригада, организоване у привремени оперативни састав, као Оперативна група „Дрина".
У центру Подриња, смјештен је Главни штаб ВРС, па хтио или не, мора се ангажовати у командовању јединицама, колико због одбране цјелокупног Подриња, толико и због сопствене одбране.
Да би се Главни штаб растеретио оперативнг командовања на одређеном простору и могао адекватно вршити стратегијско руковођење оружаном борбом на цијелом ратишту РС, одлучено је да се формира Дрински корпус.
У састав корпуса улазе све набројане бригаде, изузев фочанских, које се враћају у састав ХК-а. Накнадно се формирају Братуначка, Милићка и Власеничка бригада и Скелански самостални батаљон.
Поред 65. заштитног моторизованог пука (змтп), 67. пука везе и 89. ракетне бригаде (Бања Лука), као нова приштапска јединица ГШ-а, априла 1993. године, формирана је 1. гардијска моторизована бригада (гмтбр) а лоцирана је у Калиновику и Хан Пијеску.
Центар војних школа, формиран је августа 1993. године у Бања Луци, због указане потребе за школовањем и попуном нижим старјешинским кадром. Наиме, од укупних губитака ВРС у борбама, 38% су губици у старјешинском кадру, а познато је да искуствена свјетска норма, у минулим ратовима, износи око 8%.
Центар је директно везан за Главни штаб и, поред обуке питомаца, служи и као борбена оперативна резерва ВРС.
За Главни Штаб директно су везане и двије Управе - за ВиПВО и финансије, као и четири Позадинске Базе и то: 14. ПоБ у Бања Луци, 27. ПоБ у Хан Дервенти код Пала, 30. ПоБ у Билећи и 35. ПоБ у Бијељини
